Moja generacija je osuđena na propast.
Moja generacija nema svrhu, nema ideale i nema težnje.
Ona se oslanja na već napravljen šablon života: rađanje, obrazovanje, posao, penzija, kraj. Ovo sve zvuči okorelo i nihilistički, ali je istina sa kojom svi moramo da se suočimo.
Pre sto godina ljudi su bili prisutniji, oštroumniji i pronicljiviji. Imali su težnju ka boljem životu, nisu živeli ovako neorganizovano i razbacano, kao što mi živimo danas. Moj čukundeda je bio u ratu... i bilo mu je teško, jer je hteo da se vrati svojoj ženi i deci... i to mu je bila svrha: da se vrati svojoj porodici i da brine za nju. Sada nam nije neugodno, što nije dobro, jer tako ne možemo da uspemo u životu. Samo se doziramo dopaminom koji nam pravi sadašnji trenutak lakim, ali je posledica toga da se kasnije osećamo depresivno. Šta mislite, da li su se ljudi pre sto godina ''pucali'''dopaminom? Naravno da ne. Živeli su srećne živote, nisu bili omamljeni i kao muva bez glave, nego su znali za disciplinu i neugodnost. Disciplina i neugodnost su im u momentu bili teški, ali kasnije su bili zadovoljni samim sobom i bili su ispunjeni radošću i svrhom.
Sada je pitanje šta da radimo sa svojim životima? Odgovor je bilo šta.
U današnjem svetu možemo da naučimo bilo koju sposobnost preko interneta i knjiga napisanih tokom duge istorije sveta. Ali baš ta mogućnost da radimo sve, tera nas da zapravo ne možemo da izaberemo, jer smo previše komforni. I onda naša generacija radi po šablonu, a ne kako žele, jer je lakše da se ne opterećuju htenjem da sami izgrade uspešan život, nego dopuštaju drugima da odluče umesto njih. Pre sto godina, ako ti je otac bio farmer, ti bi najverovatnije bio farmer, a ako ti je otac bio kovač, ti bio verovatno bio kovač.
Jedan od vodećih razloga smrti moje generacije je samoubivstvo. Moja generacija nema dobro psihofizičko zdravlje. Mozak im je ''spržen'' od doziranja dopaminom i komforom. Ali dobra stvar je da možemo da poboljšamo naše mentalno zdravlje. Sa dobrim mentalnim zdravljem moja generacija može da bude produktivna, da ima bolji socijalni život, da se oseća srećnije, da bude prisutna i da uživa u životu.
Tokom dana se pitamo kako izgledamo, koje ocene imamo, šta drugi ljudi misle o nama?
Naravno, ovo je sve bitno, ali nikada se moja generacija ne zapita kako se oseća iznutra. Nikada se ne zapita koja je njena svrha (da li uopšte zna šta je svrha zapravo?), jer život nije borba za zadovoljstvo ili borba za moć. Život je borba za svrhu. Razmislite malo koja je vaša svrha tako što ćete razmisliti šta dobro možete uraditi za druge ljude. A kad nađete svrhu, posvetite joj svaki sekund vašeg novog života.
