Za mene nema NEMA

"Ako je jedini legitimni cilj u životu da pronadjete svrhu i budete srećni, onda je jedini put do toga da najčešće Vi budete Vi"

Ksenija Fekete Cvetković

Gospođu Kseniju sam upoznao 2003 godine. Prepoznali smo se na prvi pogled i divno sarađivali sledeće četiri godine. Za to vreme je bilo mnogo neprospavanih noći, jer se od mene tražio maksimum, posvećenost, dostupnost, iskra, žar. Sve.

I tako je sa Ksenijom, ako si pravi poslovnjak i dasa i hoćeš u kolo, onda daješ sve i dobijaš sve.

Šta je to sve? Kako je napravila distributersku kompaniju koja je dugo bila među top 10 u Srbiji i koja postoji već 30 godina?

U ovom intervjuu shvatićete zašto su Pez, Chupa chups, Fishermans friend i mnogi drugi proizvodjači izabrali baš nju i njenu kompaniju za saradnike svih ovih godina. Jer isti se istom raduje.

Napominjem da u intervjuu ne pričamo dosadne priče poslu, već besedimo o onome što prethodi i šta ishodi. O mehanizmima, zadovoljstvu i potrazi za svetim gralom.

• Socijalni radnik, psiholog… pa u trgovini. Kako to? I zašto to?

Izgleda da u životu ništa nije slučajno i ništa nije baš onako kako mi planiramo. „Mi planiramo a Bog nam se smeje....“ Spletom različitih okolnosti se dogodilo da sam se devedesetih razvela i ostala sa dva sina, za čiji odgoj sam se smatrala odgovornom. Želela sam da im stvorim siguran život koji će omogućiti da oni jednog dana odrastu u divne ljude, intelektualce - ljude koji će biti vredni ovom čovečanstvu. Za to je trebalo da zaradim malo više stedstava, i trebalo je više vremena nego što sam imala kao socijalni radnik koji na posao odlazi rano u mrak, i vraća se kasno u mrak.

Ono što je meni u tom momentu bilo tužno je to što nisam mogla mnogo da uradim za ljude koji su bili u problemu. Tada sam radila u Dr. Laza Lazarević gde su se lečili ljudi koji su bili u raznim životnim situacijama, pa i zbog toga upadali u psihičke nestabilnosti, neuroze, alkoholizam, drogu... I trebalo im je pomoći da se i socijalno postave kako bi možda lakše preboleli svoje probleme.

Nažalost, to je išlo jako teško.

I onda sam shvatila da bih više doprinela svetu oko sebe, ako bih stvorila nešto sopstveno (privatno okruženje) gde bi ljudi koji bi radili sa mnom bili zadovoljni. Bila sam željna zadovoljstva okoline.

• Na proslavi 25 godišnjice firme Al grosso, sreo sam većinu ljudi koji su u kompaniji od prvog dana!

Da. Bilo nas je svega nekoliko na početku. Pa smo se lagano razvijali i brojčano povećavali. Ali upravo o tome pričam. Ja sam želela da ljudi oko mene budu zadovoljni. Bila sam zahtevan poslodavac, ali sam želela da rezultate rada delimo svi zajedno. Da imamo osećaj da radimo kao tim, kao porodica. Za sebe. Za sve nas. Bilo je mnogo teških trenutaka u ovih 30 - ak godina koliko sada slavimo, kada mi se činilo da nema mogućnosti za dalje. Da je kraj. A onda, vera da se ipak može naći rešenje me vodila da ga uvek i pronađem. Smatram da nema zatvorenih vrata dokle god čovek ima snagu da se bori, želju, veru, fokus i dok ne odustaje. Ne daš se. „Keep on-going on“(drži se, nastavi) Ne posustaješ. Ne spuštaš koplje. Budeš hrabar da preuzmeš rizike i vredno radiš. I uvek sudbina, univerzum, Bog... pomogne da se nađe neko rešenje.

• Tome nas uči psihologija. Da ne postoje nerešivi problemi. Da se treba samo dobro osvrnuti oko sebe i rešenje je tu.

Sad su moderni koačinzi (treninzi) i građenje majndseta (stanje uma). Ja sam na tome radila od svoje 27 godine. Išla sam na pionirska svetska predavanja o tome. Kako predestinirati  svoju podsvest? Kako uticati na negativne  podsvesne programe i formule koje nas ograničavaju u životu i kako brišući stare, uspostaviti nove programe koji nas  podržavaju i osnažuju? I ja sam na tome ozbiljno radila. I kroz meditacije/molitve/tihovanje/koncentrisanje/afirmisanje... prosto sam pumpala sebe verom da ja mogu i da uspevam. I da sam ja jedan ratnik pobednik koji će svakom problemu naći rešenje, dobrobitno za sve oko sebe.

I to se nekako događalo. Posle sam se pitala da li je to sudbina ili sam bila predodređena, mudra, pametna i posebna, ili je pak Bog nalazio za mene dobre kombinacije? Ili sam prosto bila u pravom trenutku na pravom mestu? 

Dolazili su mi pravi ljudi u pravim trenucima. Kao da ih je univerzum slao. Naravno, ne možemo se osloniti na univerzum sedeći skrštenih ruku i jedna od  mojih omiljenih afirmacija, koju sam utisnula u svoju podsvest je: Da ću u svoj zivot privlačiti one ljude koji potpomažu moje projekte i da ću ih prepoznavati. To se i dešavalo... I tako sam sretala ljude na mojoj talasnoj dužini, ne obraćajući suviše pažnje na pogrešne osobe koje bi možda negativno uticali na moje ciljeve. Hoću da kažem sledeće: Kad ste u fokusu, vidite jasnije važne mogućnosti.

Evo npr. fokusirajmo se na crvenu boju koje baš i nema previše trenutno u našoj okolini. Odjedared ćete da ugledate nešto što inače ne vidite, ne primećujete...ne osvešćujete. Ali kada ste u fokusu, kad se fokusirate da vam treba crveno, vi ćete da ga vidite na mnogo mesta, štrafti na košulji, na autu u daljini, u čaši vina, cvetu u žbunu... svuda.

• Ali uslov je da znate šta hoćete...

To je nešto što vi svesno unesete u podsvest kao cilj koji treba da bude jasno definisan ali opet i dovoljno širok. Jer cilj svih ciljeva na kraju je zadovoljstvo svojim bićem. Sreća. I to je onaj najširi pojam kojem svi težimo. Cilj nije da kupim auto ili da zaradim pare. Ti ciljevi su kratkoročni, ograničeni, nedovoljni... Čemu auto i šta dalje? Pronadji odgovor! To su samo sredstva za ono dalje, dublje... Jer to dalje je bitno. To moramo pronaći. Sopstvenu svrhu za ispunjenje onog čemu duša teži... Naravno da morate praviti kratkoročne i dugoročne planove i postavljati ciljeve. Moj je cilj, u onom momentu kada sam imala rasturenu porodicu bez podrške muža pa se negde zbog toga osećala krnje, bio da prevaziđem osećaj slabosti, da se osnažim i  izguram svoju decu na pravi put. I to je podrazumevalo niz kratkoročnih planova, akcija. Izmedju ostalog i zaraditi adekvatan novac, imati mogućnost za organizaciju života oko dece, pronaći ljude koji će biti uz mene i koji će mi pomoći i u praktičnom i u poslovnom smislu.

Srećom, bila sam dovoljno svesna šta ne znam i gde nisam dovoljno jaka. Nešto od toga sam mogla da naučim, a nešto mi prosto nije bilo dato kao talenat i dovoljna sposobnost. Nismo svi kadri za sve. I za te situacije sam tražila podršku od drugih ljudi koji su bili jači od mene na tom polju. Priznavši sebi: Ovo ću možda moći da naučim, ali ima neko bolji. Pa hajde onda tog boljeg da stavim u svoj za uspeh neophodni tim.

Delegirati zadatke i voditi tim, takodje je umeće...

• Dakle ključ je u dobroj introspekciji i nepostojanju sujete?

Apsolutno. Sujeta je, kod nas žena, možda manje izražena nego kod muškaraca. Ne znam. Ja nisam imala problema sa sujetom. Jedan od afirmacija je bila: Ja sam superiorno ljudsko biće koja za svet oko sebe ima ljubavi, razumevanja i saosećanja. Kao što roditelj ima za svoje dete. Vi ste svesni da ste mnogo jači i veći od deteta i nemate nikakav kompleks i razumete uzroke nastale situacije, zašto se ljuti, plače i pravi gluposti. Saosećate sa razlogom problema i iz ljubavi i kroz ljubav rešavate sa njim problem. To je formula za sve u životu. Za sve ljude sa kojima se susrećete. Jer ako krenete iz sopstvenog samopouzdanja kao osoba bez kompleksa koja je ok i fer, vi onda možete iz ljubavi, kroz razumevanje i saosećanja reagovati prema svima oko sebe. Da li je to prijatelj, kolega, ili je neko iz firme sa kojom radite parnerski ili je to klijent, kupac. Ako krećete sa win-win (obostrani dobitak)  idejom i željom za obostrano dobrobitnom situacijom, uz razumevanje i saosećanje i hoćete da postignete medjusobno dobru saradnju i ako se negde iz duše zadivite svom sagovorniku (jer svako ima makar lepo dugme na kaputu) i ako to odašiljete negde istinski iz srca, vi ste napravili platformu gde će razgovor ići u pravcu dobrog rešenja. Naravno, bilo je ipak i čestih „clash“ (sukob) situacija, ali ako nema negativno postavljenog energetskog puta izmedju, onda se svaki taj razdor da nekako raščistiti.

• To zvuči odlično za temelj pratnerstava po kojima ste poznati. Obično je problem merenje. Koliko je ko jak?

Nema tog odmeravanja, osim ako su činjenice sasvim jasne, tipa: On ima monopol ja ga nemam. Ili moja roba ne mora da mu znači. Čovek mora da krene od realnosti i to jeste neka vrsta merenja. Morate videti gde ste, ali ne sme to da vas ograniči, uplaši i omete da pronadjete najbolji mogući benefit u onome što imate i način na koji ćete u najboljoj mogućoj harmoniji formirati ponudu. Jer dokle god klijentu može trebati nešto od onog što vi nudite, postoji platforma.

I vera u uspeh je beskrajno važna... I može se komunicirati mentalno.

Evo, sad kad sam krenula da se parkiram rekla sam sebi: Meni treba da se parkiram blizu mesta sastanka. Kasnim, čovek me čeka... Mora da ima tamo neko ko treba da izadje i ustupi mi mesto. Pošaljem molbu u etar... Aj sačekaj me malo... Izadji da ja udjem...

Kad sam Vas pozvala, Vi ste mi rekli da nema nigde mesta, a ja sam i pored toga ušla u tu ulicu i našla mesto, jer za mene nema NEMA. Ja sam poslala univerzumu info da je dobrobitno da nadjem mesto i gle čuda... bilo ga je...

• Možda vas do pre godinu dana ne bih razumeo na pravi način, ali ovih dana sam često u društvu prijateljice i saradnice koja mi to objašnjava kroz praksu drugačijeg vibriranja. U roku od pola sata ona sebe prebaci na drugi nivo. I rešava stvari na taj način.

Ja to radim ceo život. Pođimo od realnosti. Postavila sam realno pitanje: Gorane da li ima mesta? Nema?... Ma ima za mene. Okrenete na pozitivu. Osmeh na lice. Promuvaću se tu malo. Neko će da izadje. I pošaljem u etar info da mi treba mesto, jer nekom treba da izadje.

• Ima i ono ... kad nadjete mesto za parking iz prve. Onda znači da ste i trebali tu da dodjete.

Može i to. I ja to pratim. Čim odmah parkiram, znači da sam i trebala tu da budem. To zovem „znakovi pored puta“ Ali ovde je bilo nešto drugo. U ovom slučaju sam bila sigurna da treba da se nađemo, nisam imala dilemu, samo mi je trebao laganiji pristup...mesto. I to je taj zakon manifestacije ili privlačenja. Tj. pozitivno privlači pozitivno, a negativno negativno. Ali definitivno je to vezano za vibracije. Ne samo za rečenice koje izgovarate kao veselo a vi ste tužni. Mora da se podigne vibracija... To je kao kad pronadjete stanicu radija i da ne krči. Morate da se stavite na ispravnu frenkvenciju. Hoćete da budete na đavoljoj ili Božijoj frenkvenciji? Hoćete da budete u negativnim mislima zavisti, tuge, nevolje, ljutnje, besa, brige? Što je govorio Patrijarh Pavle: Kad brineš, kao da moliš da ti se to i desi.

Jer gubiš veru i u Boga i u sebe i u sve.

Mora da ima način. Mora da ima solucija. Čekaj... gde je to crveno u svemu ovom zelenom. Aha... evo ga na vrhu biljkice.

I taj majndset (stanje uma) je užasno važan i taj emotivni deo gde vi dižete pozitivu. Mene ljudi često pitaju: Kako si ti tako nasmejana i energična. I kako imaš uvek snage?

Zato što nalazim lepotu u svemu u čemu moram da se nađem. Slušaću neke, meni ne baš drage narodnjake na nekoj svadbi, ali ću bar da hvatam ritam i lupkam nogom i govoriću sebi: Zabava je. Radujmo se... I ovo će proći...

To je i u poslu tako. Kad vas najgore muke muče, prvo ide realan pristup jer ne moćete živeti u bajci, ali tražite rešenje. Jer rešenja uvek ima. Da li ćete malo sačekati? Da li ćete biti malo strpljivi? Da li ćete morati nešto izgubiti? Da li ćete morati nešto potpuno novo izmisliti? Da li ćete se preorjentisati? Kako god. Ali šta je vaš krajnji cilj: Da budemo zadovoljni sa sobom. Usklađeni. Srećni. Harmonija. Mir u duši.

... Nastavak uskoro....