Koliko stvarno znamo o žitaricama? O hlebu?
Zašto su zrna osnova naše ishrane?
Da bi pravilno odgovorili na ova pitanja, moramo se vratiti hiljadama godina unazad u vreme kad je svet još bio mlad. Kada na pra-čoveka nisu uticale reklame i kada je vladalo jednostavno pravilo u ishrani: Jedem ono od čega mi je dobro.
Pra-čovek je do svojih zaključaka dolazio ekspepimentisanjem. Nizom pokušaja... Sve dok nije utvrdio koje mu biljke više, a koje manje, odgovaraju. Takav proces je bio spor. Trajao je generacijama i znanje se prenosilo sa kolena na koleno, ali su rezultati bili precizni. Biljke koje su opstajale i koje je koristilo više generacija uzastopno, su bile pobedonosne. Zdravije.
Iz tog vremena dolaze rečenice:
"Samo da je hleba", "Hleb je izvor života". Pa čak i reč Vitlejem, na hebrejskom znači “kuća hleba”
Bez sumnje, zdrave, dobre i oprobane žitarice su postale izvor života. I to ne zbog marketinških poruka, slogana i lepo dizajniranih pakovanja, već zbog egzaktnih činjenica. Iz tog vremena, iz praistorije, iz vremena pre nove ere, dolaze Drevna zrna: Polba, heljda, proso...
To su ta, zdravija, zrna koja su se koristila u ishrani zdravih i pravih pra-ljudi. Zrna iz poslovica. Zrna koja su izabrana zbog svojih nutritivnih vrednosti, a ne zbog količine prinosa po hektaru.
Ta i takva Drevna zrna su ponovo na stolu. U obliku brašna, hleba ili pahuljica.
