Prvi tragovi divlje polbe vode nas u 17000 god pre n.e, a najraniji tragovi od pitome polbe su nadjeni na Indijskom potkontinentu starosti oko 6000 pre n.e. Polba je bila sastavni deo staroegipatske kulture, i to kao glavni sastojak hleba i piva. U Evropu je donosi Julije cezar. Danas se uzgaja u Rusiji, Maroku i mediteranskom delu Evrope u čemu prednjači Italija koja je zaštitila i geografsko poreklo jedne podvrste ove žitarice od koje se pravi hleb Panne di Farro. U Holandiji se hleb od ove drevne žitarice tretira kao luksuzni proizvod u supermarketima. U prodavnicama zdrave hrane u Evropi se mogu naći cookie i špageti od ovog zrna.
U Rusiji je zovu i crni kavijar. Otporna je na vetrove i voli svetlost. Uzgaja se u regionu Volge i u centralnim i u severnim provincijama Rusije. Lokalni seljaci vole polbu jer se lako uzgaja i ne plaši se štetočina i bolesti. Polba se ne prska i ne tretira. Zato i daje tri puta manje prinosa po hektaru od pšenice belije.
Sve više se koristi i u mediteranskoj kuhinji (pogotovo u Grčkoj), jer usled visoke količine proteina, menja ili se kombinuje sa mesom u mnogim jelima (sarme, punjene paprike...).
Brašno od polbe je blago-slatkastog ukusa, fine mekoće i strukture sa vrlo malo glutena. Prirodni je imunostimulator, zbog povišene količine magnezijuma i cinka. Dobra je za dijete jer ima nisku kalorijsku vrednost i povišen nivo proteina i vlakana.
