Cigare su bile izi. Tu sam rešio i završio. Ali kafa...Ona je podmukla. Vrati se na mala vrata. Udje kroz prozor. Prišunja se...I hop. Eto je opet. Zatičem sebe kako ujutru ispijam kafu uz keksiće i kunem se kako je to fenomenalan ritual bez koga ne mogu i NEĆU!
„I to hoćete da mi uzmete? E pa ne dam!!!“
Ritual. Navika. A u stvari slabost. Običan izgovor za neupravljanje svojim organizmom i svojim mislima. I onda, kad od rane zore kreneš sebi da popuštaš, nema kraja. Uvek imaš izgovor za sve i svašta. I za loše reakcije, i za poraze, i za šta oćeš.
Jer u čemu je razlika? Izmedju toga da li ćeš sebe disciplinovati po pitanju kafe ili disciplinovati po pitanju npr. ishrane. Ili vežbanja. Ili posta...Ili bilo čega. Nema razlike. Odluka je odluka. Samo treba da izdržiš 3,4 dana i onda sve bude ok.
Kod mene se vratila krajem prošle godine. Upisao sam faks, krenuo da učim i počeo da se ložim kako mi pomaže. I jeste...pomaže. Prvih 15 minuta. A onda žvajznem o patos. I onda trk po drugu kafu. Užas. Gore-dole.
Kao, treba mi jaka koncentracija... To je bio jedan od izgovora. I to je trajalo, sve dok nisam počeo da nosim peruansku maku sa sobom na ispite. Pa kad krenem da kljucam, a ja macnem malo make i opaaaa. Idemoooo... Sive ćelije na maks.
Drugi problem je to što sam ukapirao, da ako ne popijem kafu ujutru, ne mogu da se razbudim... Čekaj bre. Otkud to? Šta meni ta kafa radi, kad ne mogu bez nje. Čekaj bre... ne mogu da ustanem bez kafe? Pa il to neka droga? Šta je to?
Naravno, ova pitanja ne mogu sebi da postavim kad sam u speedu. Ali kada sam normalan i kada imam vremena za sebe, ona dodju. Sama od sebe. I pitam se čemu sve to.
Treći problem je stomak. I to je najveći problem. Jer sam kafu doživljavao kao neku šmirglu koja ide po crevima. I struže. Na ovaka moja creva, još mi samo to fali.
Sve u svemu... krenem ti ja polako da se skidam. Dan po dan.
Prva tri dana...ludilo. Ne mogu oči da otvorim. A onda se setim da smo učili na faksu, kako je jako bitno da jedan nadražaj (naviku) menjaš sa nečim sličnog inteziteta.
I eto me, svako jutro. Vežbe po zvezdarskoj šumi. Brzi hod, trčanje, spravice. Čuj ne mogu da se razbudim. Ne da se bolje budim, nego deset puta bolje i spavam. Adrenalin samo pišti a mozak na maks. A kilaža od keksića, klizi nizbrdo.
I naravno, kakao kao pomagalica tokom dana i peruanska maka. Da digne kad treba.
I sad dok pišem... izgleda jednostavno. Ali ćorak. Daleko je od toga. Sve je samo nije jednostavno. I ne sumnjam da će opet pokušati da se vrati. Na mala vrata. Kroz prozorče. Pred ispit... ili sl.
Ali tu smo... ćeraćemo se.
Ne mogu reklame, ustaljene navike i običaji da upravljaju mojim organizmom.
Jer ja sam gospodar svog tela. I tačka.
P.S. Posebna zahvalnost @veganluk na konstantnoj insipiraciji i edukaciji po ovom i mnogim drugim pitanjima. I na laganom, primerenom, pritisku
